Бабушница
За Бабушничку општину и Лужничку котлину везано је више легенди и народних веровања. По једној легенди, планина Стол ("Столски камен" или у жаргону "Столски камик") је добила име због тога што, посматрана из даљине, изгледа као сто (стол). По другој легенди, планина Стол је заравњена јер је својевремено Марко Краљевић стао на ту планину и бацио камен чак на другу планину. По сличној легенди је Марко Краљевић са суседног брда скочио на Стол и од силине га заравнио. То место одакле је, наводно, Марко Краљевић скочио се зове "Скоковје".
По легенди, један од извора реке Лужнице у селу Љуберађа нема дно. То место се зове "Комаричко врело" или "Комарички вир". На том месту у њега пада вода са висине и извире вода из дубине, тако да поред велике дубине вода има неправилно кретање (ковитлање). Осим тога, у том врелу (виру) има много растиња, тако да се до дна класичним методама не може допрети. Људи су, наводно, покушавали моткама и конопцем на коме је везан камен, да дођу до дна, али нису успевали...
Па и тој злато што је црква горе уништена, све тој су тражили... Мислим... тој злато... Моја ћерка је у П., овај муж био из П., и саг, њин дом куде је и тај прија моја ми прича. Они имају велико место, на три 'ектара туј око кућу. Кажу испод њину кућу. Она гледала. Каже: гори огањ, гори, угасите га, гори, има злато. Ал' они несу смели да дирају, да пипају. Кажу саг кад оставено, ако ју проклел оно – ако неки покуша, одма' му се нешто деси. Ал' има куј оставил, мислим, благосиљал, куј ги најде... није ми јасно, не знам... А... па има, нонодили су људи, има, нонодили су људи. Има си и сад тија који тој злато... имају теј спреве, проналазе... А ја и овде моја јетрва, истулила она ћурке беше, и нема, мрак пада, ал' нема и ћурке. А ја сам овце чувала овамо, и чини ми се онамо у дубраву, имамо туј њиву, реко: "Веро, куде се некво". Ајде ми, имамо једну кучку, а ја с ланац, ону кучку у руку, девет-десет сати је било... И ће да идемо да покушамо да видимо... Идемо ми на тамо, идомо, идомо, оно стрниште, ожето жито... А има једна циганска имовина тамо и једна шљива стара туркиња је имала. Дрво старо некадашњо. И обрну' се ја – нема од нигде светло никакво, мислим, да се туј види, такво место, мислим, падина. И стојим и гледам. И она вели: "Ма 'ајде, кво се удрла". Ма ја реко': "Некво сија онамо." Обрну се она, оно нестаде, угаси се. И ја им причам, велим: "Туј има злато бре. Тој сам видела сас очи." Али несмо ишли да копамо. Тако кажу. Негде, куде... има обележје, мислим, кад су то остављали. Обавезно има неко обележје, понагде пода дрво, негде... А ми смо исто туј њиву тамо орали. Тај је одма под тај наша њива. И сас трактор, знаш, дубоко се оре. И како мој Драган преврну ону бразду, оно тачно стоји к'о да је стојал неки предмет, знаш... Тако ону бразду преврнул и ништа нисмо нашли... Такој тој неки некада... Ал' увек има неко обележје куде се то оставља...Ил' неко старо дрво, мислим, ил' било куде... неке зидине, негде... увек негде тој оставено, мислим, да има неки знак. Е саг овија што истражују, они ако стварно можда најду... Има, има пуно случајеви ископувано, има... Јел то Турци остављали кад су већ, знаш, пропали, и кад су се повукували, они тој остављали... А и, да ви кажем ја,... у старо време се млого стока чувала. И овде овај фамилија тамо што има, Б. ги зовемо, они су млого стоку чували горе у планину. Мислим, сви су чували, свака фамилија је имала у планину колибе и стоку је чувала тамо. И све се тој у злато трговало. Јел на велико, трговци дојду... оно се млого козе чувале, па пролети јеретина, мислим, порасту јагањци, откупљивало се тој, али све у злато. Све сас злато се радело. И... има наши туј пуно, мислим, тија стари из'мрли, па затој злато не мож' се погоде, не мож' га поделе. Ал' овде један имал, деда ... И они су држали црепану су имали негде, знаш... И тај човек имал је злато, мислим... па имал штап, знаш, извртен штап велики, па унутра шупаљ. И тај штап, дукати у њега наспуштали. И кад он још бил жив, узму му тија штап, саг, знао ли је, чиј ли је, куји су... и истресу му тој све из штап. Кад он види нема га тој злато у штап, он узне и обеси се. Обесил се човек. И... не иде, не иде, мислим, тако треба. Саг имају мушко детенце, беше онако детињак по порасло, и на трупац, дрво да пресече... оној дрво удари у око, оно излети око... па су туде по лекари, не може, па у Београд, па су тој врнули. Аууу... Сви смо плакали, какво дете је било живо и... али саг, поремећено онако у оној око, упропашћено, и не знам да ли сас њега види. И зато никад... ја само се прекрстим и рекнем: мени злато чељад, и мир у државу за сав млади свет, не само, и за моје и за сав млади свет, мир и здравље. Мир у државу и здравље. ...
А тај црква, кажу, била, некада у старо време, тој су стари причали, овде горе – изнад малко, има црeпана, туј. Света Петка ву зовемо – и тој место се зове, кажу, по туј цркву. Правена туј црква, звала се света Петка. Али, кажу, але дошле ву дигну па ву однесу горе у манастир куде је саг. Тако причу, да л' је то стварно. А једни људи кажу ратови били, па због рат близу, поред овај главни пут, па однешена горе. Али увек су ни тој причали, кажу, тој место се зове по туј цркву, Света Петка, црква. Кажу, але ју дигну одотле па однесу у манастир, и после горе тај црква направљена. Да л' је тој стварно, да ли?... Але не дале туј да буде, него је носиле горе у манустир. Мора да су оне имале њен си неки... тако се тој причало. ...
Наш пројекат на друштвеним мрежама
Поделите ову страницу