Записи
Тој још горе сам си била и отиде деда у воденицу, а тој место викамо Спасина долина, туј много имали ђаволи и тај деда узне и у воденицу смеље и на коња натовари једно бремче отуд, једно одовуд, такој, и до туј Спасину долину дојде и туј га ђавол омаје, коња најури ђавол и коњ отиде дома а њега откарала. И коњ завриштал, баба искочила: „Пејчин коњ, Пејчин товар, Пејча ми га нигде нема!“ И баба такој, такој викала: „Пејчо, Пејчо, Пејчо, Пејча ми га нигде нема. И: „Пејчин коњ, Пејчин товар...“ Па и баба си деду тражила, деда бил тој у воденицу. И нема га Пејча. Добро… Баба ће да заметне па тамо у туј Спасину долину што гу викав, оно њива, али вода прооди овако надоле и такој тој место зовемо Спасина долина. И добро… И баба одонде вати, деца, па све низ реку, па низ реку: „Пејчо, Пејчо, Пејчо. Пејчин коњ, Пејчин товар, Пејча ни га нигде нема.“ Све такој викала, све низ реку ишла до Доњи Душник. И кад дојде у Доњи Душник, она деду најде под воденицу, тога деда Пејчу најде под воденицу, ђаволи га одмајали чак из Сопотницу па у Душник. И тој, и тој се сад сети да ви (смех) и тој ви каза… Стварно… И тој је такој било, стварно, туј, туј стварно, туј, оно неје толко долина: тој њиве, овој њиве, ово је пут и вода туј низ пут надоле тече, онакој ладна, и туј ми проодимо, али дошал деда дотле из воденицу и ђаволи га омајали, ни зна. Низ ваљак, викам ви, надоле ливаде па ги викамо ваљак, такој… на куд Душник, и такој све низ реку и баба такој све ишла: „Пејчо, Пејчин коњ, Пејчин…Пејча ни га нигде нема…Пејчо, Пејчин коњ, Пејча ми га нигде нема.“ Тај баба такој си тражила деду и ајде, ајде, све низ реку, низ реку па у Доњи Душник, под воденицу најде деду… И кад га нашла, она си га извела и одвела си га дом, и такој ти, сине. ...
"Гостињска" соба
Кад сам била мала а прабаба и прадеда из Чагровца били живи, ја легнем на кревет у "гостињску" собу, метални, висок, и гледам у таваницу.
Она облепљена некаквим папирима, па преко креч. Назирале су се шаре, као да су салвете, нпр, испод.
Замишљала сам како су ту тајни списи и мапе са закопаним благом.
Куће су прављене од блата и земље, па су у новије време прелазили кречом. Временом је малтер пуцао и правио рупе. Деда Владимир је на мокар зид лепио масне новине, па преко тога кречио.Зато је то тако избијало. ...
Ја сам се оженио женом, имам, имао сам ћеркицу. Није омаја, то се појавила нека природна сила. [1: Добро.] Отприлике природна сила. Њен ћале је био умрео пре три-четири године. Ја сам је оженио... Одемо ми са дете, па, мало је мања била од Анђелу. Мања ли беше? [2: Није имала ни годину дана.] Није ни имала годину дана. Спавкамо, све у реду. Одједном, дете заплаче, сијалица се упали, све ме нешто згази. Ми се узнемирисмо, узбудисмо [2: Он се узнемирио, ја нисам]. Шта је сад? Ја сам се узнемирио. Шта је сад ово одједном? После тога, њена кева устала, оно: „Шта је, децо?“ , то, горе-доле. То сам једном доживео. А једном сам доживео кад ми је сестрић умро. Тај сестрић, Драган. Она је горе била, је доведем..., деца су била мала, ту негде су имали, не знам кол'ко су били, ја их доведем да ги успавкам и одједном, као нека муња, као нешто, и онда као мачка, као плаче, као... ту је прошло, ту, ту, ту. Значи, душа му се, као, највероватније у то време... ту је прош'о, тамо, где је он пролазио раније, ту је прош'о и отиш'о је за гробље. Ја сам се био тад узнемирио, реко: „Шта је сад ово?“ А не смем, деца, нису ни мала, нису... онако, деца, отприлике [2: Па, Марина седамнес, осамнес године, ...шести разред] Реко: „Децо, ништа, то мачка нека. „ Има неке ствари. Ишо сам из то Ново Село. Можда се није... био сам по, на пример, свадбе, по ово, по оно. Психички мало убија. Мачке нормално да има и дивље, има и ове домаће. Где сте, где сте сад горе ви пролазили, кроз оне долине. Одједном, изгубиш се, нема те. Поново те врати на исти пут. Ја сам то доживео. На пример, са шесн'ес', седамн'ес', осамн'ес' године, док сам био млад. Има нешто. Можда и психа убије човека, мало од страх. Има нешто. Би..., ја не верујем у то, али доживео сам. ...
Ја сам била лазар један пут, и мајка ми омесила две погаче. Ми, па, беомо четрнаес некако таг, девојке се много беомо збрале, из туђо с... не из туђо село, него... А увек смо ишле по дванаес, по тринаес,по десет. И мати омесила ми погаче две, те изедомо и пасуј искусамо и отидомо си па на оро, има и оро од подне. До подне по куће идемо та појемо, и на оро идемо доле, музика свири, има армунике... И кво ће појемо, кад ни, ете, на авлију, у цркву. Певамо, момчедија, знаш, момчедија ни даву паре, ми појемо песме. А кво воле да певамо, они ни заповедају, момци. Каже, да ни појете Село ни се раселило. Виш' ти... а кво па тој, значи имало омладина, момци, девојке. Село ни се раселило, куде ће га населимо? Ој лазаре, лазаре,/ Село ни се раселило,/ Куде ће га населимо?/ па... Ајмо доле, још по доле,/ Туј ће буде лепо село./ Па не може туј да будне село, село/ Ој лазаре, лазаре,/ Ајдмо доле, још по доле/... Ајдмо доле, још по доле,/ ој лазаре, лазаре... и момци тој, све тој чукају у руке, који ћеш му ђава,... Ајдмо доле, још по доле,/ Туј су њиве за орање,/ Туј су отаве за кошење, /Ту је вода, ту је згода/... виш, тој ли... и тој на арију, нее тој... причам! Арија... Туј је вода, туј је згода,/ Туј су цуре за лубење,/ Туј су отаве за кошење./ каже, Ајдмо доле, још по доле, међу дојке девојачке... и кад рекоше, напослетку, међу ноге девојачке, више завршујемо, више, нема више. Таг. Појале смо на оро туј песму, али на оро, оној, знаш... оно, неје тој да поју... по двоје, по троје појемо. ...
Па и тој злато што је црква горе уништена, све тој су тражили... Мислим... тој злато... Моја ћерка је у П., овај муж био из П., и саг, њин дом куде је и тај прија моја ми прича. Они имају велико место, на три 'ектара туј око кућу. Кажу испод њину кућу. Она гледала. Каже: гори огањ, гори, угасите га, гори, има злато. Ал' они несу смели да дирају, да пипају. Кажу саг кад оставено, ако ју проклел оно – ако неки покуша, одма' му се нешто деси. Ал' има куј оставил, мислим, благосиљал, куј ги најде... није ми јасно, не знам... А... па има, нонодили су људи, има, нонодили су људи. Има си и сад тија који тој злато... имају теј спреве, проналазе... А ја и овде моја јетрва, истулила она ћурке беше, и нема, мрак пада, ал' нема и ћурке. А ја сам овце чувала овамо, и чини ми се онамо у дубраву, имамо туј њиву, реко: "Веро, куде се некво". Ајде ми, имамо једну кучку, а ја с ланац, ону кучку у руку, девет-десет сати је било... И ће да идемо да покушамо да видимо... Идемо ми на тамо, идомо, идомо, оно стрниште, ожето жито... А има једна циганска имовина тамо и једна шљива стара туркиња је имала. Дрво старо некадашњо. И обрну' се ја – нема од нигде светло никакво, мислим, да се туј види, такво место, мислим, падина. И стојим и гледам. И она вели: "Ма 'ајде, кво се удрла". Ма ја реко': "Некво сија онамо." Обрну се она, оно нестаде, угаси се. И ја им причам, велим: "Туј има злато бре. Тој сам видела сас очи." Али несмо ишли да копамо. Тако кажу. Негде, куде... има обележје, мислим, кад су то остављали. Обавезно има неко обележје, понагде пода дрво, негде... А ми смо исто туј њиву тамо орали. Тај је одма под тај наша њива. И сас трактор, знаш, дубоко се оре. И како мој Драган преврну ону бразду, оно тачно стоји к'о да је стојал неки предмет, знаш... Тако ону бразду преврнул и ништа нисмо нашли... Такој тој неки некада... Ал' увек има неко обележје куде се то оставља...Ил' неко старо дрво, мислим, ил' било куде... неке зидине, негде... увек негде тој оставено, мислим, да има неки знак. Е саг овија што истражују, они ако стварно можда најду... Има, има пуно случајеви ископувано, има... Јел то Турци остављали кад су већ, знаш, пропали, и кад су се повукували, они тој остављали... А и, да ви кажем ја,... у старо време се млого стока чувала. И овде овај фамилија тамо што има, Б. ги зовемо, они су млого стоку чували горе у планину. Мислим, сви су чували, свака фамилија је имала у планину колибе и стоку је чувала тамо. И све се тој у злато трговало. Јел на велико, трговци дојду... оно се млого козе чувале, па пролети јеретина, мислим, порасту јагањци, откупљивало се тој, али све у злато. Све сас злато се радело. И... има наши туј пуно, мислим, тија стари из'мрли, па затој злато не мож' се погоде, не мож' га поделе. Ал' овде један имал, деда ... И они су држали црепану су имали негде, знаш... И тај човек имал је злато, мислим... па имал штап, знаш, извртен штап велики, па унутра шупаљ. И тај штап, дукати у њега наспуштали. И кад он још бил жив, узму му тија штап, саг, знао ли је, чиј ли је, куји су... и истресу му тој све из штап. Кад он види нема га тој злато у штап, он узне и обеси се. Обесил се човек. И... не иде, не иде, мислим, тако треба. Саг имају мушко детенце, беше онако детињак по порасло, и на трупац, дрво да пресече... оној дрво удари у око, оно излети око... па су туде по лекари, не може, па у Београд, па су тој врнули. Аууу... Сви смо плакали, какво дете је било живо и... али саг, поремећено онако у оној око, упропашћено, и не знам да ли сас њега види. И зато никад... ја само се прекрстим и рекнем: мени злато чељад, и мир у државу за сав млади свет, не само, и за моје и за сав млади свет, мир и здравље. Мир у државу и здравље. ...
А тај црква, кажу, била, некада у старо време, тој су стари причали, овде горе – изнад малко, има црeпана, туј. Света Петка ву зовемо – и тој место се зове, кажу, по туј цркву. Правена туј црква, звала се света Петка. Али, кажу, але дошле ву дигну па ву однесу горе у манастир куде је саг. Тако причу, да л' је то стварно. А једни људи кажу ратови били, па због рат близу, поред овај главни пут, па однешена горе. Али увек су ни тој причали, кажу, тој место се зове по туј цркву, Света Петка, црква. Кажу, але ју дигну одотле па однесу у манастир, и после горе тај црква направљена. Да л' је тој стварно, да ли?... Але не дале туј да буде, него је носиле горе у манустир. Мора да су оне имале њен си неки... тако се тој причало. ...
Па, идем ја ноћу одоздо из Душник и седнем у кола, терам брашно и доле негде од Душник, па горе куде је, код браниште (не зна она куде је). Туј, море, нек'во пред волови стану, Јеба му матер. А мене не стра', млад бејо, не ме... саг, саг ме стра. Нек'во стану, мора да је ђаво. "Ха! Ха!" Ја се скину, па кад узмем прут, па волови, седнем у кола. Ајде! И побего.
Па једну годину исто туј, баш туј. Једно бело, као куче бело стануло и тако седло. Куче, бре, није човек, није ништа. Ноћу. И остаде, ја си отидо. ...
МС: Ил ће буде црна преборка, па голем јелек. Ил ће буде поткит, вунке смо ги звали, вутарке. Вутарке се носу искључиво вутарке.
СБ:А шта је поткит?
МС: Поткид, довде је накитено све с бортеви, а голем јелек накитен или сас срму или сас гајтан. Дотле кратак, везене кошуље, овдека, овдек около.
СБ: Је л беле кошуље или...?
МС: Беле. Искаучиво беле. ...
"...Деда Паја ће те тера на овце да певаш, слушај баба да те научи: „Ој убаве, мале моме!/ Заблаја ми бело беце/ усред овце у пландиште./ Овчар си га запитује: „Што ми блајеш бело бело беце?/ Да л' си гладно, ил си жедно?“/ „Ни сам гладно ни сам жедно, но си блајем за овчара,/ за овчара, господара. Ој, убаве мале моме!“ (смех). Он одма исповртеја иљадарку: „Чекај, ма де ми кажи сине, куј те научи туј песму да певаш?“ А један деда иде од посо и сретомо се тој, баш где је Андреја и пита он лазарице знају ли на деду и на бабу да певау. Ал то нико није знао таг за деду и за бабу, овој, нико ни није терао за деду и за бабу да певају, за млади, то такво. А каже, а ја моју унуку сам научила: „Сине, кад те терају за деду да појеш...“ А оно је више као прича, није песма. "Иде деда низ планину,/ носи бабу на грбину,/ саплете се на копину,/ оде баба у долину./ Деда се тркну, за бабу цркну." Они су попадали, а она сама стоји испред њега и пева, а овеј не знају, викају: „Не знамо ми, баба Мицке, кво ће...“ А она најмалецка и ја сам морала сас њу, а овеј су мало веће од њу. И он: „Леле!“ Не знам кол'ко паре, извади, бомбоне купио једно паковање, даде им ги. „Ал' то све ти, за тебе, ти си сама певала.“ „А,“ реко, „не, не, мора да поделу оне заједно иду. Тури сине у корпу и ће поделите све. "
Транскрипт: Душан Петровић ...
Наш пројекат на друштвеним мрежама
Поделите ову страницу