Гаџин Хан
Гаџин Хан се некада звао Прокопова Кутина. Кутина је била у долини источно од садашњег центра. Легенда говори да је пут који је ишaо из правца Ниша у правцу Бабушнице прокопан, па се место називало Прокопана Кутина или Прокопова Кутина. Трагови овог пута постоје и данас. Када су око 1850. године браћа Станко и Стојан Николић дошли у Прокопану или Прокопову Кутину, саградили су хан. Један од браће, Станко, имао је надимак Гаџа, јер је био нижег раста, па су сви говорили да иду у Гаџин Хан. До 1944. године место се званично називало Прокопова кутина, а од 1944. носи данашњи назив Гаџин Хан. После ослобођења од Турака 1878. године Заплање су називали "новим крајевима", "новоослобођеним крајевима" па и "новом Србијом".
Заплањци су у овом делу Србије познати по карактеристичним занатима и занимањима. Најбољи кречари су из Малог и Великог Крчимира, Семче и Спотнице. Најбројније и најбоље ћумурџије су из села Гаре. Село Гркиња било је надалеко познато по грнчарству, али тај занат већ одумире.
Тој још горе сам си била и отиде деда у воденицу, а тој место викамо Спасина долина, туј много имали ђаволи и тај деда узне и у воденицу смеље и на коња натовари једно бремче отуд, једно одовуд, такој, и до туј Спасину долину дојде и туј га ђавол омаје, коња најури ђавол и коњ отиде дома а њега откарала. И коњ завриштал, баба искочила: „Пејчин коњ, Пејчин товар, Пејча ми га нигде нема!“ И баба такој, такој викала: „Пејчо, Пејчо, Пејчо, Пејча ми га нигде нема. И: „Пејчин коњ, Пејчин товар...“ Па и баба си деду тражила, деда бил тој у воденицу. И нема га Пејча. Добро… Баба ће да заметне па тамо у туј Спасину долину што гу викав, оно њива, али вода прооди овако надоле и такој тој место зовемо Спасина долина. И добро… И баба одонде вати, деца, па све низ реку, па низ реку: „Пејчо, Пејчо, Пејчо. Пејчин коњ, Пејчин товар, Пејча ни га нигде нема.“ Све такој викала, све низ реку ишла до Доњи Душник. И кад дојде у Доњи Душник, она деду најде под воденицу, тога деда Пејчу најде под воденицу, ђаволи га одмајали чак из Сопотницу па у Душник. И тој, и тој се сад сети да ви (смех) и тој ви каза… Стварно… И тој је такој било, стварно, туј, туј стварно, туј, оно неје толко долина: тој њиве, овој њиве, ово је пут и вода туј низ пут надоле тече, онакој ладна, и туј ми проодимо, али дошал деда дотле из воденицу и ђаволи га омајали, ни зна. Низ ваљак, викам ви, надоле ливаде па ги викамо ваљак, такој… на куд Душник, и такој све низ реку и баба такој све ишла: „Пејчо, Пејчин коњ, Пејчин…Пејча ни га нигде нема…Пејчо, Пејчин коњ, Пејча ми га нигде нема.“ Тај баба такој си тражила деду и ајде, ајде, све низ реку, низ реку па у Доњи Душник, под воденицу најде деду… И кад га нашла, она си га извела и одвела си га дом, и такој ти, сине. ...
"Гостињска" соба
Кад сам била мала а прабаба и прадеда из Чагровца били живи, ја легнем на кревет у "гостињску" собу, метални, висок, и гледам у таваницу.
Она облепљена некаквим папирима, па преко креч. Назирале су се шаре, као да су салвете, нпр, испод.
Замишљала сам како су ту тајни списи и мапе са закопаним благом.
Куће су прављене од блата и земље, па су у новије време прелазили кречом. Временом је малтер пуцао и правио рупе. Деда Владимир је на мокар зид лепио масне новине, па преко тога кречио.Зато је то тако избијало. ...
Ја сам се оженио женом, имам, имао сам ћеркицу. Није омаја, то се појавила нека природна сила. [1: Добро.] Отприлике природна сила. Њен ћале је био умрео пре три-четири године. Ја сам је оженио... Одемо ми са дете, па, мало је мања била од Анђелу. Мања ли беше? [2: Није имала ни годину дана.] Није ни имала годину дана. Спавкамо, све у реду. Одједном, дете заплаче, сијалица се упали, све ме нешто згази. Ми се узнемирисмо, узбудисмо [2: Он се узнемирио, ја нисам]. Шта је сад? Ја сам се узнемирио. Шта је сад ово одједном? После тога, њена кева устала, оно: „Шта је, децо?“ , то, горе-доле. То сам једном доживео. А једном сам доживео кад ми је сестрић умро. Тај сестрић, Драган. Она је горе била, је доведем..., деца су била мала, ту негде су имали, не знам кол'ко су били, ја их доведем да ги успавкам и одједном, као нека муња, као нешто, и онда као мачка, као плаче, као... ту је прошло, ту, ту, ту. Значи, душа му се, као, највероватније у то време... ту је прош'о, тамо, где је он пролазио раније, ту је прош'о и отиш'о је за гробље. Ја сам се био тад узнемирио, реко: „Шта је сад ово?“ А не смем, деца, нису ни мала, нису... онако, деца, отприлике [2: Па, Марина седамнес, осамнес године, ...шести разред] Реко: „Децо, ништа, то мачка нека. „ Има неке ствари. Ишо сам из то Ново Село. Можда се није... био сам по, на пример, свадбе, по ово, по оно. Психички мало убија. Мачке нормално да има и дивље, има и ове домаће. Где сте, где сте сад горе ви пролазили, кроз оне долине. Одједном, изгубиш се, нема те. Поново те врати на исти пут. Ја сам то доживео. На пример, са шесн'ес', седамн'ес', осамн'ес' године, док сам био млад. Има нешто. Можда и психа убије човека, мало од страх. Има нешто. Би..., ја не верујем у то, али доживео сам. ...
Ја сам била лазар један пут, и мајка ми омесила две погаче. Ми, па, беомо четрнаес некако таг, девојке се много беомо збрале, из туђо с... не из туђо село, него... А увек смо ишле по дванаес, по тринаес,по десет. И мати омесила ми погаче две, те изедомо и пасуј искусамо и отидомо си па на оро, има и оро од подне. До подне по куће идемо та појемо, и на оро идемо доле, музика свири, има армунике... И кво ће појемо, кад ни, ете, на авлију, у цркву. Певамо, момчедија, знаш, момчедија ни даву паре, ми појемо песме. А кво воле да певамо, они ни заповедају, момци. Каже, да ни појете Село ни се раселило. Виш' ти... а кво па тој, значи имало омладина, момци, девојке. Село ни се раселило, куде ће га населимо? Ој лазаре, лазаре,/ Село ни се раселило,/ Куде ће га населимо?/ па... Ајмо доле, још по доле,/ Туј ће буде лепо село./ Па не може туј да будне село, село/ Ој лазаре, лазаре,/ Ајдмо доле, још по доле/... Ајдмо доле, још по доле,/ ој лазаре, лазаре... и момци тој, све тој чукају у руке, који ћеш му ђава,... Ајдмо доле, још по доле,/ Туј су њиве за орање,/ Туј су отаве за кошење, /Ту је вода, ту је згода/... виш, тој ли... и тој на арију, нее тој... причам! Арија... Туј је вода, туј је згода,/ Туј су цуре за лубење,/ Туј су отаве за кошење./ каже, Ајдмо доле, још по доле, међу дојке девојачке... и кад рекоше, напослетку, међу ноге девојачке, више завршујемо, више, нема више. Таг. Појале смо на оро туј песму, али на оро, оној, знаш... оно, неје тој да поју... по двоје, по троје појемо. ...
Па, идем ја ноћу одоздо из Душник и седнем у кола, терам брашно и доле негде од Душник, па горе куде је, код браниште (не зна она куде је). Туј, море, нек'во пред волови стану, Јеба му матер. А мене не стра', млад бејо, не ме... саг, саг ме стра. Нек'во стану, мора да је ђаво. "Ха! Ха!" Ја се скину, па кад узмем прут, па волови, седнем у кола. Ајде! И побего.
Па једну годину исто туј, баш туј. Једно бело, као куче бело стануло и тако седло. Куче, бре, није човек, није ништа. Ноћу. И остаде, ја си отидо. ...
МС: Ил ће буде црна преборка, па голем јелек. Ил ће буде поткит, вунке смо ги звали, вутарке. Вутарке се носу искључиво вутарке.
СБ:А шта је поткит?
МС: Поткид, довде је накитено све с бортеви, а голем јелек накитен или сас срму или сас гајтан. Дотле кратак, везене кошуље, овдека, овдек около.
СБ: Је л беле кошуље или...?
МС: Беле. Искаучиво беле. ...
"...Деда Паја ће те тера на овце да певаш, слушај баба да те научи: „Ој убаве, мале моме!/ Заблаја ми бело беце/ усред овце у пландиште./ Овчар си га запитује: „Што ми блајеш бело бело беце?/ Да л' си гладно, ил си жедно?“/ „Ни сам гладно ни сам жедно, но си блајем за овчара,/ за овчара, господара. Ој, убаве мале моме!“ (смех). Он одма исповртеја иљадарку: „Чекај, ма де ми кажи сине, куј те научи туј песму да певаш?“ А један деда иде од посо и сретомо се тој, баш где је Андреја и пита он лазарице знају ли на деду и на бабу да певау. Ал то нико није знао таг за деду и за бабу, овој, нико ни није терао за деду и за бабу да певају, за млади, то такво. А каже, а ја моју унуку сам научила: „Сине, кад те терају за деду да појеш...“ А оно је више као прича, није песма. "Иде деда низ планину,/ носи бабу на грбину,/ саплете се на копину,/ оде баба у долину./ Деда се тркну, за бабу цркну." Они су попадали, а она сама стоји испред њега и пева, а овеј не знају, викају: „Не знамо ми, баба Мицке, кво ће...“ А она најмалецка и ја сам морала сас њу, а овеј су мало веће од њу. И он: „Леле!“ Не знам кол'ко паре, извади, бомбоне купио једно паковање, даде им ги. „Ал' то све ти, за тебе, ти си сама певала.“ „А,“ реко, „не, не, мора да поделу оне заједно иду. Тури сине у корпу и ће поделите све. "
Транскрипт: Душан Петровић ...
Наш пројекат на друштвеним мрежама
Поделите ову страницу