Категорија: Мешовити жанрови, усмена историја и остало

Славка Миленковић:
Неки човек ишал, ишал, ишал, нико га неће прими на конак. Питувал у село, питувал, питувал, никој неће да га прими на конак. И наиде он у једну кућу, ко то ја, еве, што сам сама. И, саг, наиде човек и:
- Бре, људи, дајте, примете ме да преседим. Нећу да тражим да лежим и једем, само да преседим, да сам у собу.
А муж одговорил, тија домаћин:
- Пријатељу, ја би те, бре, пријатељу, примил. Па макар на земљу ћу ти прострем, овдека, па прележи. Но, ете, жена ми се [каже] мучи, ће се порађа. ...

"Гостињска" соба
Кад сам била мала а прабаба и прадеда из Чагровца били живи, ја легнем на кревет у "гостињску" собу, метални, висок, и гледам у таваницу.
Она облепљена некаквим папирима, па преко креч. Назирале су се шаре, као да су салвете, нпр, испод.
Замишљала сам како су ту тајни списи и мапе са закопаним благом.
Куће су прављене од блата и земље, па су у новије време прелазили кречом. Временом је малтер пуцао и правио рупе. Деда Владимир је на мокар зид лепио масне новине, па преко тога кречио.Зато је то тако избијало.  ...