Суђенице

Транскрипт

Славка Миленковић:

Неки човек ишал, ишал, ишал, нико га неће прими на конак. Питувал у село, питувал, питувал, никој неће да га прими на конак. И наиде он у једну кућу, ко то ја, еве, што сам сама. И, саг, наиде човек и:

- Бре, људи, дајте, примете ме да преседим. Нећу да тражим да лежим и једем, само да преседим, да сам у собу.

А муж одговорил, тија домаћин:

- Пријатељу, ја би те, бре, пријатељу, примил. Па макар на земљу ћу ти прострем, овдека, па прележи. Но, ете, жена ми се [каже] мучи, ће се порађа.

- Ако, бре, ја ћу да се умотам, главу, па нећу ништа да слушам кво она, жена, работи. Само да преседим у собу.

Он вил, вил, а жена рекла:

- Па, прими га, ако си. Ја ћу се породим овам, у кућу при огањ. [На сред, тамо, огањ. Старински.]

И туј се порађала, при огањ. И он, примил га. Кад га примил, он имало рогоже.

[Знаш ли кво је рогоже? Ал не знаш, неси тој ни видела. Од сламу. Умотује се онако, ко прут. Умота, умота, умота, па се наснове, наснову се жице, врце. Па по оне врце, туриш ону врцу, па врп, врп, врп, врпнеш и направиш рогожу. Е па, у ту рогожу он узме па умота човека.]

- Пријатељу, никако те не могу, но ајде у ову рогожу те умотам, овде иза врата, што ти бог даде.

И он ту бил, и жена се породила и он све слушал, тија човек. И, кад се породила, тија човек турил жени сламицу. Такво било. И кад вој турил сламицу, он рекал:

- Па, добро, жено, сад, туј. Шта да ти радим?

Она рече:

- Ништа. Саг седи, ћути.

И овај отргал мало рогожу и ће слуша. А чул да дооде суђенице да суде на сламу детету шта ће да преживи.

[Каже] И прва суђеница кад му судила, она рекла:

- Ај га узнемо саг, малецко. Неће ги много жал буде.

А друга рекла:

- Не. Нек вој порасте, па да ги жал, да плачу за њега. Нећемо саг.

Ајде и тој. Ал трећу кад питали, каже:

- Нема да га узимамо. Но, ће да [каже], кад се зажени, па у бунар има младожења да се удави.

А тија што прва, рекла суђеница:

- Бре! То је, то ће много жал да буде!

- Па, оно, да осете жал. [Знаш?]

И то му одсудиле.

И кад порасло тој дете, порасло, порасло, и тај човек ценил:

- Ја толко и толко године имам, мора да је тај момак. Порасо је он. Саг ћу да идем, да га тражим, ако могу да га најдем, тога човека, да идем код њи.

И он лутал, лутал, лутал и налутал, па и дојде. И, кад улегал, он предсказал се који је. [Каже]

- Ја сам, пријатељу, тај и тај. Кад ти је жена сина родила, ја сам у рогожу бил. Стојал сам, и слушал сам шта су ти сину [онеј] суђенице одсудиле.

[Каже]:

- Шта су одсудиле?

- Оне су му одсудиле прво да узму малецко. Па, ај, нека га. Не мож, неје толка жал. А друга одсудила: нека га, нек порасте, па поголема жал. А трећа кад одсудила – на бунар да ти се удави син. Младожења! Сас младу ће да дође и у бунар ће се удави. Него, имаш ли ти бунар у двор?

[Каже]:

- Имам.

- Да заковеш ти тај бунар, кад жениш сина.

И он узне и стварно закове бунар.

И, кад било то, дошла млада у кућу, и младожења га нема.

Кад погледају, он легал на бунар и умрл. Значи, не могал да се удави, него умрл.

[Тој сам тако чула. А да л је то па стварно, да л неје, то ја не би знала. Али се тако препричава. И, не знам...

Такој сам чула, такој ти причам.]

Звучни и видео записи